Српски језик
Srpska azbuka
Српски језик је један од словенских језика из породице индоевропских језика. Први писани споменици у српској редакцији старословенског језика потичу из XI и XII века.
Српски језик је стандардни језик у службеној употреби у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори, а у употреби је и у другим земљама где живе Срби, међу осталима и у Хрватској и Македонији.
По граматици и по речничком фонду српском језику су слични хрватски, црногорски и бошњачки језик, тако да се говорници ових језика могу још увек без много проблема споразумевати. У другој половини 19. и у 20. веку (југословенски период) ови језици су сматрани јединственим српскохрватским језиком.
Српски језик је словенски језик. Као и македонски, бугарски, хрватски, бошњачки и словеначки, он је јужнословенски језик и то западног типа као и сви наведени језици осим бугарског и македонског, који чине такозване источнојужнословенске језике.
У ранијој фази, пре тих диференцијација, постојао је један јединствен језик који се технички назива прасловенским или протословенским. Тај заједнички језик свих Словена није оставио никакав траг. Њему је врло близак говор Ћирила и Методија, такозвани старословенски, који је по својим особинама источнојужнословенског типа. Иако чува седам падежа, дуал, затим конјуктив и оптатив, он се ипак разликује битно од реконструисаног прасловенског језика. Једна од најупадљивијих разлика је што је у старословенском, као и у српском, већ тада дошло до метатезе ликвида.
По правопису, ћирилица и латиница су стандардна писма савременог стандардног српског језика (двоазбучје). По уставу из 2006. у службеној употреби у Републици Србији, на целој њеној територији је српски језик и ћирилично писмо, као и у Републици Српској.
Из Википедије, слободне енциклопедије
Српски језик је стандардни језик у службеној употреби у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори, а у употреби је и у другим земљама где живе Срби, међу осталима и у Хрватској и Македонији.
По граматици и по речничком фонду српском језику су слични хрватски, црногорски и бошњачки језик, тако да се говорници ових језика могу још увек без много проблема споразумевати. У другој половини 19. и у 20. веку (југословенски период) ови језици су сматрани јединственим српскохрватским језиком.
Српски језик је словенски језик. Као и македонски, бугарски, хрватски, бошњачки и словеначки, он је јужнословенски језик и то западног типа као и сви наведени језици осим бугарског и македонског, који чине такозване источнојужнословенске језике.
У ранијој фази, пре тих диференцијација, постојао је један јединствен језик који се технички назива прасловенским или протословенским. Тај заједнички језик свих Словена није оставио никакав траг. Њему је врло близак говор Ћирила и Методија, такозвани старословенски, који је по својим особинама источнојужнословенског типа. Иако чува седам падежа, дуал, затим конјуктив и оптатив, он се ипак разликује битно од реконструисаног прасловенског језика. Једна од најупадљивијих разлика је што је у старословенском, као и у српском, већ тада дошло до метатезе ликвида.
По правопису, ћирилица и латиница су стандардна писма савременог стандардног српског језика (двоазбучје). По уставу из 2006. у службеној употреби у Републици Србији, на целој њеној територији је српски језик и ћирилично писмо, као и у Републици Српској.
Из Википедије, слободне енциклопедије